петак, 15. новембар 2013.

Војвода Петар Бојовић

Војвода Петар Бојовић у рату против Турске 1876, као питомац Војне академије, налази се у штабу Врховне команде, а у наставку рата од 1877. до 1878. као питомац Војне академије служи у батерији на дужности подофицира. У Српско-бугарском рату 1885. је водник коњичког ескадрона и заступник начелника штаба Шумадијске дивизије.
У Првом балканском рату (1912-1913) начелник је штаба Прве армије, која побеђује у Кумановској и Битољској бици. Учествује у мировним преговорима с Турском, у Лондону 1913. као војни стручњак у делегацији српске владе. У Другом балканском рату 1913. године Бојовић је начелник штаба Прве армије, која побеђује Бугарску у бици на Брегалници.


У Првом светском рату његова Прва армија трпи велике губитке у бици на Дрини 1914. године. Потом је јануара 1916. именован за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, кога његови војници носе до Скадра. Ту позицију задржава до јуна 1918, када даје оставку због несугласица с генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта.
Поново преузима положај команданта Прве армије, која прва пробија непријатељске линије на Солунском фронту и напредује дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га 26. септембра одликује титулом војводе за његове заслуге током рата. Војвода Бојовић предузима Нишку операцију и избацује непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије 1. новембра улази у ослобођени Београд.
Године 1921. постаје начелник Генералштаба на месту преминулог војводе Живојина Мишића, а 1922. године повлачи се из активне службе.

КО ЈЕ УБИО ВОЈВОДУ БОЈОВИЋА?

Међутим, крајем Другог светског рата у Србију је дошла друга идеологија и “гвозденом гумицом” покушала да обрише комплетну историју овог народа. Хероји нису били хероји, победе нису биле победе, а и поштовање се изгубило негде успут.
Петра Бојовића је 20. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској 25, у Београду. Према једном од сведочења, овај срамни догађај изгледао је управо овако:
“Брозови ‘ослободиоци’ упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био ‘краљев војвода’ довољна је да ‘ослободиоци’ примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”
Од повреда задобијених током батинања војвода је ускоро преминуо, а његово тело је на Ново гробље пребачено таљигама. Како би спречили давање почасти једном од највећих јунака српске историје, комунисти су на Радио Београду објавили вест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.