понедељак, 08. април 2013.

Др Данило Грегорић: СОЦИОЛОГИЈА НОВЕ СРБИЈЕ

СОЦИОЛОГИЈА НОВЕ СРБИЈЕ
НАРОДНО - ЗАДРУЖНО НАЧЕЛО КАО ОСНОВА СРПСКЕ СУТРАШЊИЦЕ




У историји српскога народа дешавало се (као и у развоју других народа) да у важним тренуцима вођство народа не буде дорасло тежини и одговорности своје мисије, и да погреши. Таква грешка може да се изроди из зле намере, из издајства према сопственом народу, као што се то десило са групом народних злочинаца од 27. марта. Но она може да буде и последица најчистијег, најбољег хтења, ако се са добром намером не уједини и јасан, проницљив поглед на стварности, дух, потребне и животне услове народа. Такву добронамерну грешку учинили су људи који су новостеченој српској самосталност у XIX веку дали њено законско и политичко уобличење.
Турски вал, који је преплавио средњовековну српску државу са њеном високом културом, уништио је све форме које је дотадашњи државни живот био донео српскоме народу. Водећи слој је или погинуо у одбранбеној борби за Српство, Хришћанство и Европу, или је уништен после потпуног слома српске државности. Све што је представљало државно вођство, народну интелигенцију према данашњој терминологији, водећу елиту српског народа, све је то избрисано заједно са државним, правним, социјалним поретком средњовековне Србије.

Народ је остао обезглављен. Турско господарење над српском рајом постарало се да уништи поредак и елиту која га је успоставила и одржавала. Остављен сам себи, без закона и без вођа, народ је био покорна маса која је плаћала султану данак. Друмови, саобраћајне линије, чворови промета, градови били су у турским рукама. Шта је радио народ по страни од ових за Турке једино важних стратегијских, политичких и привредних објеката, Цариграда се није много тицало, под условом да харач редовно пристигне у султанске касе. У сам социјални склоп народа Турчин се није мешао.

Пет стотина година таквога чамљења у покорству народ је пребродио, остајући етички и расно снажном националном индивидуалношћу, благодарећи своме унутрашњем, са његовом егзистенцијом сраслом животном закону. Остављен сам себи, народ је живео свој животу оним облицима, у оној етици, у оним социјалним и економским формама, које је донео са собом из своје прапостојбине, које представљају саставни део његовог бића, његовог погледа на живот и свет. Ти облици и та етика оличени су у његовој породичној задрузи.

 


СРПСКО ГЛЕДАЊЕ НА СВЕТ И ЖИВОТ
 

Из основа је погрешно сматрати породичну задругу, која је кроз векове робовања Турцима одржавала народ, некаквим примитивним, заосталим обликом племенског предржавног живота. Она је оригинални, ненаучени из раснога карактера произишли облик, у коме су Срби остварили своје погледе на друштвено уређење, на ред у друштву, на поредак у своме националном животу.
У самониклој установи српске породичне задруге, која је социјолошки оригинално и самосвојно српско решење вечитог проблема односа човека, појединца, према његовој околини, лежи прави “Weltanschauung”, право гледање на свет и живот српског народа.

При овоме није чак ни толико важно, у којој је форми конкретно то гледање на свет нашло свој израз. Значајно је, да се из породичне задруге може јасно разабрати, какво је српско самосвојно решење основних социјолошких проблема. Дух српског народа, оличен у породичној задрузи, манифестовао се кроз њу и у њој је створио свој социјолошки облик, који потпуно одговара његовим погледима на живот и свет.

Јер и српски, као и сваки други народ, носи своју правду у себи.

Било је периода у историји човечанства (а то су увек периоди декаденције) у којима се појављују теорије и тежње за општим изједначавањем народа. Демократско-капиталистички поредак је такав период. Либерализам XIX века, био се прокламовао рецептом за све народе и сва времена. Његово политичко лице (демократија) претендовало је да буде коначно решење политичког поретка у свету. А његов социјално-привредни производ (капитализам) представљен је човечанству као једини и коначни облик социјалног и привредног живота у свету. Све што је из тога гледања на ствари произашло, легло је на европске народе. Под оклопом тога реда ствари почеле су да гину и нестају самосвојности.

Србију је затекао вал либерализма у доба, када је она првим, још несигурним корацима кренула у другу, обновљену епоху своје државности. Права народно-државничка мудрост Милоша Обреновића, кнеза-сељака, ударила је темеље новој држави Срба. Народ је постао господар своје земље. Истина, још су турски гарнизони стајали у градовима, још је врховни господар Србије био султан. Али хатишерифом од 1838. године признато је Србији да може имати свој самостални живот, да може изградити свој поредак, доносити своје законе.

И Србија приђе стварању државе. Спољњем оквиру новостечене државности почела је да даје Сретењски устав, који је још био ношен оним народним духом, који су сељаци, домаћини, изникли из својих породичних задруга, носили у себи. Али после хатишерифа, а нарочито када је Србија почела да шаље своје прве синове у иностранство, на школовање у западне земље, у тежњи за стварањем нове народне интелигенције, појавиле су се и прве идеје са Запада.

Између неуких и нешколованих сељака српских, који су своју правду носили дубоко у себи, у своме расноме духу, и нове генерације, занесене, опчињене оним што је видела на Западу, дошло је до сукоба. На једној страни је стајало све оно што је сам народ из себе створио, што је било самоникло и према томе срасло са народом, што је било израз народне душе.

А на другој страни прешло је у напад све што је (често потпуно погрешно) млада генерација била научила на Западу, што је никло на туђем тлу, израсло из туђих прилика, произишло из гледања на свет туђих народа и животних услова који су нашем народу били потпуно страни.

Милош се бранио, неписмен и неук, али бистар и мудар као народ из кога је никао. Бранио се и Михајло, његов син. Темељи на којима је почивало Српство кроз вековеони нису хтели да напусте за љубав идеја које су можда у другим земљама биле природне и потребне (у шта овде не можемо да улазимо) али које Србији нису могле да донесу ништа до потреса и до искорењивања најбитнијих народних тековина ума и душе.

Ипак вал либерализма је био јачи. Једна за другом, наваљују се на организам нове српске државе установе стране, скројене у туђим земљама, по туђим идејама, за туђе народе, за решење туђих проблема.

 

СЛОМ СРПСКЕ САМОСВОЈНОСТИ
 

Колико су те идеје биле катастрофалне за сам Запад, на коме су никле и одакле су преношене у Србији, показује грозни грч европске и светске катаклизме последњих деценија, из које сада народи Европе почињу да излазе, враћањем на основне, вечите истине својих раса и својих урођених животних закона. А шта су тек направиле од Србије, у коју су на силу уношене, без икакве везе са органским развојем народа, није данас више потребно нарочито истицати.
Од здраве сељачке земље, одржаване дубоком унутрашњом етиком, поносне и јаке по духу својих синова и по њиховој градилачкој расности, либералне идеје су створиле стармалог кепеца, оденутог у шарене крпице, одбачене на сметлишта Запада или продаване за прескупу накнаду неуким балканцима. И тек негде дубоко, испод ових безвредних одпадака једне цивилизације на умору, испод невешто намакнуте шминке петпарачких базара “сјајног” Запада, остало је бојажљиво да куца старо, здраво али збивањем око себе заплашено срце.

Као што су у колоније продају безвредни будилници, стаклене ђинђуве, изношени цилиндри, мољцима разједене униформе покојних адмирала и генерала, тако је и либерализам Запада лиферовао Србији своје изанђале идеје, у које на Западу нико искрено није више веровао. Тамо где су биле никле те друштвене установе, те социјолошке концепције, већ одавно нису биле ништа до празне и шупље форме, којима су се служили демагози демократије и капитализма, употребљавајући их као заклон, као маску за своје саможиво-похлепне политичке и друге циљеве.

Прво су, пре стотину година, пале породичне задруге под ударом тог духа. Јован Хаџић, земунски адвокат, школован на страни, преводи грађански законик за Србију. И не схватајући сву дубоку, праисконску мисао задружну, народну, која је нашла своје оличење у породичним задругама, он их једним потезом пера ставља ван закона. Сви прописи његовог Грађанског законика иду на то, да све задруге разбију. Индивидуалистичко схватање Запада, којим је без своје кривице задојен, наређивало му је да донесеним законским прописима олакша и форсира распад задруга.

И као резултат тих настојања појављују се и етичко слабљење српског села и његов привредни слом. Ствара се бесконачна поцепканост сељачких имања, сеоски пролетеријат искорењен из своје земље, ствара се вечити проблем сељачке презадужености. А истовремено, ствара се и жеља за градом, примање негативних идеја, губљење старог домаћинског духа, пропадање расних темеља на којима је народ почивао вековима.

Једна за другом, накалемљују се на млади организам Србије установе и закони, који са њеним животом нису имали никакве везе. Ствара се либералистички парламент који уместо акције за народ, доноси демократску корупцију, бесконачне дискусије, партијска прегањања, лажне партизанске егзистенције, политику као трговање народом.

Долази законодавство, које је не само својим духом, но и самим својим накарадним језиком потпуно туђе народу; стварају се странке, котерије; капитализам подвлашћује народ; масонски клубови злонамерних и бесвесних оруђа стране политике витлају народном судбином; бољшевизам се уноси у масе, са новим лажима, – цели талог европског превирања сручује се на Србију.


 



СРБИЈА У ЕВРОПСКОЈ ОДБРАНИ

Европа је после тешких искушења почела да ради на својој обнови. Одбацила је све оне лажне формуле, све оне калупе, који су стварани зато да обезбеде буржоазији, плутократији, јеврејству надмоћ за сва времена. Стари континент се обнавља. У темељима живота својих народа, европске земље траже и налазе свој лек. И најстрашнији рат свих времена сручиле су силе које у тим преживелим формама виде обезбеђење свога владања светом, на Европу, зато што се она освестила, што се обнавља, што тражи и налази на старим, здравим темељима нове путеве.

И у овом свеопштем, страшном потресу, после катастрофе коју су произвеле последице напуштања народног пута, српски народ поново треба да нађе себе и самим тим своје место у Европи и свету. Национална катастрофа збрисала је све што се у годинама заблуда изградило над леђима српскога народа.

Треба градити изнова. Али овога пута треба избећи све заблуде прошлости, све погрешке, које су се народу тако тешко осветиле. И треба градити дом за народ, а не мртву конструкцију која је народу терет.

Из себе треба Србија да тражи свој нови ред; из својих непресушних извора; из свог расног духа. То није реакција у негативном смислу. То је враћање темељима народног духа и народног живота, и прилагођавање облика који из тога духа произлазе, новоме времену и његовим претпоставкама и условима.

Данас се ради о успостављању вечитих вредности које чине основу у животу свакога народа. О успостављању поштовања рада, породице, нације. Народи стварају свој нови ред који треба да им очува њихову животну снагу. И спој оздрављених народа нашега континента је ова нова Европа, којој Европљани данас теже, спасавајући себе, свој континент, своју културу од незајаживих полипа који су деценијама, преко сто година, притиснули живот европских народа. Народи проналазе себе и из себе црпе снагу за велико дело обнове.

И Србија тражи у себи своје моралне и расне основе за своју регенерацију. И ту наилази на своју породичну народну задругу. Схватање живота и света, које је природно и ненаучено, елементарним законима народног живота изникло из српске расне етике има да формира сутрашњицу Србије, обнављање Србије.
Није у питању никаква вештачка конструкција, никакво угледање на туђине, какво је било оно које је Србију XIX века из њених првих корена бацило на погрешне колосеке. У питању је обнова Србије на правим народним основама, на начелима која су својствена схватањима народа и која су нашла израза у породичној задрузи, том самосвојном српском изразу погледа на живот и свет.

И прво задружно начело је ауторитет. Домаћин, старешина задруге, води своје задруге, управља задругом сам својим одлукама, својим ауторитетом, под својом одговорношћу. Његове наредбе задругари слушају јер су ношене тежњом за процват задруге.

Начело ауторирета се у задрузи спаја са начелом договора. Не прегласавања које ставља број на место личности. Договорно задругари бирају свога старешину. Са њима се он договара пре но што доноси своје одлуке. Њихово мишљење саслуша, па затим сам решава.

Начело подвргавања појединачних интереса под заједничке интересе задруге је треће. Задругари раде за задругу, улажу заједнички своје напоре за добро задруге. Што снажније задруге, то бољи живот сваког њеног члана. Ту нема места либералистичком индивидуализму. Ту нема места ни убиственом колективизму. Сарадња свих на заједничком послу, узајамно помагање, заједнички рад свију за целину, то је дубоко етичко социјолошко начело које у задрузи налази свој израз.

Плански рад, планско привређивање је економско начело задруге. По налозима домаћина, који се стара за напредак задруге као целине, сваки задругар ради за задругу посао, који му домаћин а тиме задруга, поверава. Сав тај многоструки рад у коме сваки улаже максимум свог знања и својим напора за добро задруге, слива се, под управом домаћина, у хармоничну целину.

Најзад, задруга се стара за своје слабе и нејаке, за своју децу, заједнички их издржава, помаже, упућује, у природној солидарности.

Из ових начела, која су формирале лик породичне задруге, Србија има да црпе правце свога развоја у сутрашњици. На место задруге ступа цели народ, на место старешине, домаћина, ступа народно вођство. А дух те сутрашњице мора бити стари, домаћински дух поштовања рада, земље, породице, Бога, ауторитета. То је српски одговор на основни проблем наших дана, на проблем народног реда.

И када генерал Недић говори о сељачкој и народно-задружној Србији, знамо да се остварење ових начела приближава. Спољни облици дати су стварношћу нашега доба. Њихов унутрашњи садржај дат је духом који је из крила народа родио српску народну задругу.

 
Др Данило Грегорић
Извор: Српски народ децембар 1942. год.