уторак, 29. јануар 2013.

ТРИ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ



ТРИ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ


Људи који нису научили да мисле својом главом или пак немају потребних диспозиција за то, посматрају данашњи рат (као и оне од јуче) обичним империјализмом којим се шарени историја света. И разумљиво, прожети неком примитивном хришћанском резигнацијом, готови су да буду својим симпатијама на страни слабијег без обзира да ли је и право (логично и формално) на тој страни! Зато се и десило да су садашњи ратови тоталитарних држава остали несхваћени код извесног дела народа Европе и Америке.

Међутим, као што смо толико пута у својим написима наглашавали, данашњи рат (односно ратови од пре две године) ни у чему не наличи на ратове које смо кроз историју проучавали (сем на ратове Француске револуције, односно ратове Наполеона). Ови ратови (Хитлерови и Наполеонови) јединствени су своје врсте: и по циљу, и по пореклу, и по размерама, и по последицама.

Ни Наполеон, ни Хитлер нису схваћени од извесног дела својих савременика. Наполеону су пребацивали да је дошао да прекине Револуцију од 1789. У ствари он ју је оружјем у руци носио Европом! Док су га неки савременици сматрали обичним хистеричним и амбициозним империјалистом, он је у ствари био европски реформатор који је хтео по сваку цену да ликвидира феудални систем друштва у Европи који је Енглеска својим познатим интригама подржавала преко извесних европских дворова. Другим речима, он је имао да дефинитивно устали демократију коју су тражили народи али коју је одбијала привилегована елита – аристократија.

И тек данас, односно век и по доцније, он је добио своју рехабилитацију у демократизованој Европи; много доцније свет је схватио његове бројне и замашне војне подухватепо целом европском па и афричком континенту.

Тако је и данас са ратовима Трећег Немачког Рајха. У почетку су непознаваоци и реакционари бркали Хитлерове ратове са најобичнијим империјализмом и као такве осуђивали их. У ствари тек данас свет долази до сазнања да је то нешто сасвим друго: што не само да није за осуду већ за свако подржавање.

Наиме, док је Наполеон ратовао да би усадио демократију као једно универзално гледање на свет и као јединствени систем управљања, Хитлер данас ратује против те демократије: да би усадио једно друго гледање на свет, један други систем управљања – да би створио један јединствени национализам крајње социјалне садржине! Зато, и само зато, он је отишао далеко иза граница свога народа – чак до Москве, опет до Москве...

И опет ће требати времена и поштеног критицизма да би се сагледао смисао његових ратовања – само много мање времена јер он ради брже и ефикасније; јер ратује са својом војском уз отворене симпатије многих других народа и има њихову моралну подршку.

Значи, свака смена универзалних и политичких доктрина фатално је праћена војничким ратовима... Демократија је дошла кроз ратове, она дакле и може отићи само и опет кроз ратовање!

 
ДЕМОКРАТИЈА И ЊЕНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ

Као универзалистичка доктрина, као светски систем мишљења и управљања, демократија је могла опстати само тако да је била добро примењена, да је била добро брањена. Међутим, док је некадашњи феудални себар тражио једно, “демократски револуционари” дали су му нешто сасвим друго: њему су требале чињенице, ови су му дали – речи! И демократија се брзо (већ 1832. или 1848., у сваком случају 1871. год.) изиграла, проиграла, дегенерисала. Као свака вештачка творевина, да би ипак опстала, морала се послужити извесним помоћним средствима. Та средства она је нашла у читавом низу интернационала: међународних организација – које су у свим земљама биле бој за њен рачун. Те интернационале не категоришу се у прву, другу, трећу и тако даље. Не, то су категорије социјалистичких: које су од конгреса до конгреса мењале свој програм или боље речено своју тактику. О тим интернационалама ми ћемо говорити једном другом приликом. Овог пута интересују нас само оне интернационале којима се демократија корисно послужила да би што дуже опстала, односно да би се њени протагонисти, њени носиоци што боље пласирали на рачун баш оних због којих су тобоже деловали – на рачун најширих народних маса!

 
ЖУТА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Жуту интернационалу чине јевреји. Иако растурени по целом свету, сви јевреји су чврсто повезани међу собом: крвљу, интересима и методама рада.

За разлику од осталих народа чији се припадници могу крвљу мешати са припадницима других народа (тако да већ четврто поколење не зна за своје првобитно порекло). Јевреји остају јевреји без обзира чији пасош носе, без обзира којим језиком говоре, без обзира чији лебац једу, без обзира какво име носе. Све су то спољне ознаке народне припадности којима се они служе према потреби. Оно што је за њих главно, то је крв. А крв јевреји не мењају ни зашто на свету! Зато смо и запазили у њих нешто што нас испуњава беспримерним гађењем и одвратношћу: то је њихово познато родоскрвље! У интересу свога јеврејства они се орођавају у породици: не само са далеким рођацима (као на пример католици), већ често и најчешће са сродницима другог степена у првој линији! То кад се ради о браку. Иначе нежење и уседелице одржавају интимне полне односе и са најрођенијима!

То је правило, то је устаљен систем који и Талмуд допушта, чак препоручује. То дакле нису патолошке егзибернације које се могу понекад наћи и код Аријеваца. Јер јевреји то раде из два разлога потпуно свесно и плански: да би очували своју крв која се не сме мешати са Аријевском крвљу, и да би (у случају женидбе) очували капитал у породици. Значи појачати крвни и интересни блок јеврејства у борби против Аријеваца. Али, разуме се, то ипак ништа не смета да се што чешће јеврејким парама плаћају тела Аријевских девојчица, да се мало јеврејске крви даде и чистој Аријевској крви. Јер чак и да кроз најживотињску насладу јевреји раде по једном плану.

И Талмудов завет држи на окупу јевреје без обзира на којој хемисфери живе и раде. Њима је речено да ће они пре или касније (већ према томе како и колико пораде) бити опет сви на окупу: у својој “светској јеврејској држави”! То је писано у Талмуду. То су им поновили сви њихови пророци. То тврде сви њихови прваци на тајним конгресима јевреја скупљених из целог света. Они у то верују, они према томе и делају: свуда, свагда и на разне начине. Јер њих освета према хришћанима држи, освета које се они нису одрекли ни пред средњевековном шизмом Католичке цркве, ни пред ломачом: увек у уверењу да ће Аријевци и хришћани поклекнути кад тад и у својој наивности не видети своју расну, верску и државну пропаст. Као што је на пример случај са бројним земљама демократског поретка у којима су јевреји, иако несравњена мањина, држали сав политички, финансијски, економски и културни живот у својим рукама (републиканска Аустрија, вајмарска Немачка, Трећа француска република, Енглеска, Сједињене Америчке Државе, итд.).

Јевреје држе на окупу расни, верски и економски интереси. Снага демократије лежи у капитализму. Јевреји то знају, јер су они кумовали демократији, јер су створили капитализам. Новцем се корумпира тело и душа, народни посланик и председник владе, издавач и професор, уметник и радник – све и свако. Зато треба имати што више пара, без обзира како. Али не где било: новац треба давати јеврејким новчаним заводима а ови ће већ знати коме и пошто давати кредит, они ће већ знати када и нашто ће га употребити. Зато никаква случајност да су највеће банке у Енглеској (другој Палестини по властитом признању самих енглеских политичара) и у Сједињеним Америчким Државама у јеврејским рукама.

И најзад, методе рада такође држе све јевреје на окупу. То су: корупција Аријеваца иначе економски слабијих, политичка интрига, сплеткарење, грађански ратови и међународни сукоби. Будући историчари сумрака демократије објасниће нашем поколењу да свака кап проливене Аријевске крви у ратовима или револуцијама носи траг јеврејске освете. Само тако и може се објаснити чињеница да јевреји не воле тешке и пољске радове. Зашто? Зато што тешким радом на њиви или у фабрици човек се исцрпљује и не може мислити ни на своје име а камоли на неку освету или светске циљеве своје расе или свога народа. То је једно; друго, земља и фабрика везују, локализују – а јеврејима треба кретање, циркулисање, мешање, подривање и минирање...

 
ПЛАВА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

Плава Интернационала сједињује слободне зидаре (масоне) целог света. Наша јавност још није добро упућена у тајне ових “зидара”, али ће се та празнина ускоро попунити, надамо се. Али је данас сваком Србину познато да су и слободни зидари кумовали пропасти његове јучерашње државе, као и то да они и данас, у друштву са комунистима и јеврејима, разбијају сваку равнотежу српског духа гурајући га кроз саботажу сваке врсте у најгору пропаст. Ми ћемо лично једном другом приликом објаснити нашој јавности како су слободни зидари упропастили друге народе и државе. Сада пак, у очекивању сигурних написа о природи, циљевима и методама слободнозидарског рада ми само инсистирамо на чињеници да је слободно зидарство инструмент јеврејства. Јеврејство је на разне начине користило капитализам. Да би заварало свој траг, оно је створило међународно друштво Аријеваца који су, због добрих привилегија сваке врсте, служили свесно или несвесно јеврејским циљевима. Тако се десило да понекад најпаметније главе једног народа раде о глави тог истог народа! Тако је радио један Бенеш, тако један Даладје, тако један Симовић и тако даље! Јер целокупни светски капитал био је сврстан у рукама јевреја и слободних зидара. А новцем се све могло у демократском поретку где је било две врсте награда: рад за јевреје и слободне зидаре који је преплаћен, и рад за народ који је био експлоатисан!

Тако је демократија балансирала у својој одбрани и нападима: између јеврејства и слободног зидарства. Што једни нису могли, други су успели – увек за исту кућу, увек за исту фирму, увек за исте циљеве: не народне већ међународне, дакле јеврејске, капиталистичке...


ЦРВЕНА ИНТЕРНАЦИОНАЛА

За случај да се капитализам окрене против њих, јевреји су измислили марксизам, односно комунизам (лењинизам, троцкизам, стаљинизам, бољшевизам). Све једно, главно је да се на један или други начин влада хришћанима и Аријевцима: кроз капитализам или кроз комунизам. “Пролетери целог света уједините се!” – али под јеврејским вођством, разуме се. И јеврејство је дало Маркса Европи и свету, да би га тридесет година хранило у изгнанству у Енглеској, другој отаџбини синова Израела! Међународно, односно енглеско јеврејство плаћало је Лењина, спасло Троцког, одржавало Стаљина, помагало Блума, Ларга Кабалера, Тореза, Ото Бауера, Телемана и тако даље – све у нади да ће се Аријевци закрвити, поклати, узајамно истребити и позвати јеврејски капитал и јеврејску памет да их помогне. Путем комунизма, путем црвене интернационале.

Црвена интернационала је сва у знаку крви радног народа! Чекић и срп нису симболи рада, жуљевитог и мукотрпног. Срп је симбол сечења вена, чекићем треба жртву дотући да крв што више излопи - обојадише земљину куглу! Разуме се Аријевска крв.

Такво је бар тумачење јевреја бољшевичких симбола.


ТРИ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ КОД СРБА

Све ове интернационале, обојадисане и окужене, нису нажалост мимоишле ни српски народ. За своје разне перипетије, страдања и мучења и он има да захвали оним својим синовима који су га се одрекли и ушли у редове ових интернационала. Те су му интернационале спремиле 27. март, довеле га до 6. априла и спремиле му данашњу судбину која је могла бити и гора да разумевања није било на другој страни. И као да толике жртве нису биле довољне, оне сада траже још, још – јер јевреји не мирују, јер слободни зидари настављају свој подземни рад, јер комунизам исчезава без славе и наде! Отуда дела саботаже у нашем раду на препороду српства, отуда шкрипање у нашим народним колима.

Тога више не сме бити. Пођимо за догађајима кад их већ нисмо сами стварали! Разумимо их и извлачимо из њих потребну поуку – док још није сасвим касно (мислимо да још није).

Зато тражимо једну изложбу антимасонског, антијеврејског и антикомунистичког карактера којом би се на убедљив начин објаснило нашем народу због чега је данас у оваквом положају. Тако да би се народ сам научио и одважио борити против зла које су му донеле из иностранства – преко његових издајника!...



др Лазар Прокић
Извор: Ново време 1941. год.


Текст на интернету: ВЕРНОСТ